Ovde se radi o božanskom koje se ogleda u malim stvarima koje činimo jedni za druge, i “slučajnim” susretima koji u nama i u drugima pokreću to božansko, guraju ga napolje, da postane vidljivo.
Autor: Vesna Mišić
Lektorisala: Dejana Vojnović
Odavno nisam postavila na Fejsu neku svoju ličnu priču. Nisam baš raspoložena poslednjih dana (meseci) za to (uzgred, ja volim da pišem priče, ne volim da ih postavljam na Fejs, ali osećam da treba to da radim). Stisnule planetarne konfiguracije, Mohanđi stisnuo još više…
Jutros me dočekuje Stašina poruka u mesindžeru, zahvaljuje mi što sam u grupi Mohanji Consciousness šerovala njen post o časovima Himalajske škole tradicionalne joge koje vodi onlajn. Kažem da nema na čemu, da to nije bila protekcija; samo sam radila ono što smatram da treba (moderator sam u toj grupi). Onda me ona pita da li hoću danas da vežbam, za pola sata počinje sa časom. – Aha, vidim o čemu se radi. Smejem se i kažem da hoću i da mi je ponekad stvarno žao Mohanđija, šta on sve mora da radi ne bi li nas privoleo da radimo ono što je dobro za nas (sa mnom je to definitivno slučaj).
Staša i ja smo zajedno sa još dvadesetak ljudi provele mesec i po dana u Indiji početkom ove godine, pohađajući kurs HŠTJ. Odlazak u Indiju i dobijanje diplome instruktora joge nije u grupi mojih najtežih životnih iskustava, ali je odmah ispod (to je verovatno zato što sam ja takva, kraljica drame). Još pre početka vežbanja jutros, znam da sam opet dobila tri u jedan:
- ipak ću uraditi potpunu jutarnju duhovnu praksu (onako kako planiram i želim, joga je neizostavan deo),
- podsetila sam se svoje životne maksime: “Posle Indije, ja mogu sve”,
- uradiću danas čak i postupak zahvalnosti, i to javno.
Hvala ti, draga Staša, na predivnom času, koji si vodila jasno, precizno i poštujući sva načela ove (naše) škole joge. Bilo je to lepo podsećanje na boravak u Indiji. I da, hvala Mohanđiju što ne odustaje od mene, što ima toliko strpljenja i ljubavi (meni je potpuno dosadilo moje odlaganje i opiranje, ne mogu ni da zamislim kako je njemu, a ima nas sličnih, pretpostavljam, popriličan broj)…
Ovde se, međutim, ne radi o Stašinoj jogi (koju vodi odlično), niti o mojim pričama (koje pišem odlično) – bar je to moj osećaj. Ovde se radi o božanskom koje se ogleda u malim stvarima koje činimo jedni za druge, i “slučajnim” susretima koji u nama i u drugima pokreću to božansko, guraju ga napolje, da postane vidljivo. Uzgred, drama je moj fah, ali kad želim da uživam, ja gledam filmove o jednostavnim ljudima kojima se ništa posebno ne dešava, a opet, dešava se tako mnogo (lepog i značajnog)…
Fotografija u postu je sa našeg boravka u Indiji, jednog magičnog dana kada nas je Mohanđi iznenada posetio…
Bonus u svemu ovome: moja spisateljska blokada je otklonjena (bio je to popriličan, stamen i tvrdoglav zid).
Beograd, 1.12.2020.
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.