Još jednom se prosto moram uštinuti – da li se nešto ovako nestvarno prelepo zaista desilo?
Nas 54, zajedno sa Mohanđijem, porodicom Divac, Jelenom Đoković, Jugoslavom Karićem, predstavnicima, volonterima i prijateljima udruženja Mohanđi Srbija, posetilo je Kosovo i Metohiju, tokom dvodnevnog hodočašća, od 18. do 20. septembra 2021.
Razumela sam i da je dan povratka bio poslednji dan kada je to bilo izvodljivo sa srpskim tablicama, jer su tenzije oko izbora na Kosovu krenule da se rasplamsavaju.. Čista milost osigurala je svaki aspekt ovog hodočašća.
Moja odlučnost da se pridružim Mohanđiju na ovom hodočašću i da nakon 22 godine zajedno sa njim ponovo doživim ta posebna, sveta mesta, je bila ogromna. Godina koju sam provela na Kosovu, radeći za Ujedinjene Nacije, ostavila je dubokog traga.
Susrela sam se sa smrću i vratila među žive, čistom milošću i istančanom intuicijom izbegla iskustvo silovanja i ko zna čega sve ne; provela dve nedelje u Pećkoj patrijaršiji (volontirajući kao prevodilac za naše monahe i monahinje i time dajući svoj doprinos) i tada imala blagoslov da prevodim za samog patrijarha Pavla, na važnom sastanku sa UN, OEBS, State Department, KFOR i drugim zvaničnicima;
otisnula se u beli svet uz pomoć stipendije koja kao da se manifestovala na internetu za mene – sve su to bila iskustva koja su me oblikovala i o kojima ne bih dužila jer pripadaju autobiografiji koju upravo pišem (uključujući i sadašnju, drugu fazu života kada je usledio susret sa Mohanđijem, brak i život posvećen služenju svetu, uz Mohanđija).
Ovaj put, u posebnoj energiji svetinja na Kosovu, imala sam priliku zatvoriti krug, spojiti ta dva sveta, i što je najvažnije doživeti ponovo sveto prisustvo predaka zajedno sa čovekom čije je živo prisustvo za mene sveto. Zato sam odlučila odati počast ovom važnom, istorijskom životnom momentu putem ovog bloga. Sve što ću podeliti, biće iskreno i od srca, jer drugačije ne umem..
TESTOVI
Kad god nešto veliko treba da nam se desi, takođe se pojave i određeni testovi, čisto da sami sa sobom raščistimo koliko nam je to iskustvo zaista i važno.
Po prvi put u životu sam imala iskustvo preloma noge, i to baš dva dana pred put na Kosovo, tokom vođenja Svesnog plesanja na jednom festivalu u Crnoj Gori. U životu ne postoje generalne probe – naučila sam da kroz sva iskustva i dešavanja prolazim u sadašnjem trenutku, uz prihvatanje, uz zahvalnost…
Pomislila sam: “Idem na Kosovo, makar hodala na rukama ili skakutala na jednoj nozi.” Intuicija me nikad ne vara – znala sam da ćemo svi tokom ovog hodočašća doživeti nešto neprocenjivo duboko, dragoceno i nezaboravno.
OPIS PUTA
Krenuli smo busom rano ujutro iz Beograda. Tajming nam je bio savršen. Prvobitni plan je bio da putujemo 24. septembra. Kao i uvek sa Mohanđijem, kockice se u zadnji čas poslože onako kako je najbolje za sve. Naime, ispostavilo se da on nikako neće moći putovati posle 20. septembra, pa je putovanje pomereno na 18. septembar. Nakon što su predizborne tenzije počele rasti na Kosovu i Metohiji, bilo nam je jasno zašto se sve tako poklopilo.
Mogu slobodno reći da se bez Mohanđijevog prisustva put na Kosovo zasigurno ne bi desio, naročito ne u ovom sastavu. Upravo je njegovo prisustvo ujedinilo i podstaklo sve nas koji smo u srcu i svesti povezani sa njim, da krenemo u ovu avanturu.
Znali smo da će interesovanje ljudi biti veliko, i pošto zbog Kovid ograničenja grupe ne smeju biti velike, odlučili smo nezvanično i privatno okupiti nas pedesetak, prateći energetske zakone. Dovoljno sam dugo uz Mohanđija da bi znala da će uistinu uvek doći samo oni koji su pozvani, kojima je ovo iskustvo potrebno za sopstveno upotpunjenje.
Uz Mohanđija sve ima svoj dublji smisao, a upravo je um taj deo nas koji svojom logikom baš taj najsuptilniji, najdublji aspekat retko može dokučiti, držeći nas na 3D površini. No srce zna. Kada pratimo srce, kada suza krene sama od sebe, tu zasija i naša mudrost i naša istinska lepota…
Inicijativu za ovo hodočašće pokrenula je predivna Ana Divac, naša dugogodišnja prijateljica koja je prepoznala Mohanđija od samog početka. Mohanđi se složio, devojke iz našeg tima (Barbara, Ivana, Nikolina) se odmah pridružile organizaciji događaja, pedesetak ljudi (koji su uglavnom već svi pohađali Mohanđijeve programe i znali šta znači biti u njegovom prisustvu) su se očas posla odazvali. Poklopilo se i da Jelena Đoković (koju smo nedavno upoznali i koja nas je očarala svojom jednostavnošću, elegancijom i posvećenošću, kao i vidno iskrenom radu na sebi) na vreme stigne iz Nju Jorka i pridruži se ovom hodočašću.
Energija kojom Mohanđi zrači uvek privlači i ujedinjuje ljude koji se rukovode višom svrhom i čistim namerama. Stoga nisam bila iznenađena da je hodočašćem na Kosovo došlo do ujedinjenja za dobrobit svih, naročito onih kojima je pomoć najpotrebnija. Zajedno sa našim Udruženjem Mohanđi Srbija, po prvi put u ovakvom jednom projektu (prikladno nazvanom “Zajedno za Kosovo 2021”), ujedinili su se giganti humanosti sa naših prostora – Fondacija Ana i Vlade Divac, Novak Đoković Fondacija, kao i Jugoslav Karić koji je sa svima nama sa radošću krenuo u zagrljaj svom rodnom gradu Peći. Stoga je i sa tog aspekta ovo bilo istorijsko putovanje za sve nas.
U jednom momentu tokom hodočašća Mohanđi je istakao: „Naša misija je ujedinjenje sveta kroz ljubav, humanost i nesebično davanje. Naša najveća snaga i bogatstvo je u deljenju onoga što imamo, van svih ljudskih barijera.” Bilo je predivno ovako nešto ostvariti upravo na Kosovu i Metohiji, u ovako moćnom sastavu.
PREPREKE I ZNAKOVI NA PUTU
Da bismo stigli do Kosovskih manastira, prepreke su bile brojne, ali smo na krajnje improvizovan način uspeli preći granicu – svi sem Vlade Divca. Način na koji je Divac porodica uspela izaći na kraj sa ovim izazovima je bio krajnje impresivan. Sa što manje buke, prigovora i komplikacija, misija je na kraju bila obavljena, a da se pritom izbegla nepotrebna halabuka. Uvek sam cenila taj cool stav koji bi predivni Vlade zauzeo u svakoj izazovnoj situaciji – da li na Kajlašu, Kosovu, u Kaliforniji ili Crnoj Gori, svedočila sam više puta istinskoj veličini našeg legendarnog košarkaša, te neizmernoj dubini i lepoti njegove supruge Ane koja bi se uvek dočekala na noge, fokusirana, neometena u svom liderstvu, a usput bi sve još i okrenula na šalu. Njihov stav govori sve. To je stav legende. Upravo je takav stav i takav stil života ono što i Mohanđi podučava. Zato smo se i povezali na dubljem nivou i zato i jesmo jedna porodica.
Sve u svemu, ne samo što smo uspeli posetiti tri ključna manastira (Gračanica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani), nego i ostaviti donacije tim vekovnim svetionicima duha, na turbulentnom Kosovu, kao i obradovati 55 dece iz osnovne škole „Svetozar Marković“ u Velikoj Hoči,
kojima smo darivali pomoć u poklon paketima, izmamivši predivne osmehe preslatkih đaka.
Dečica su nas radosno dočekala sa reketima, košarkaškim loptama i velikim uzbuđenjem, spremni da dožive nezaboravne momente sa našim velikanima sporta i humanosti. Neki od njih su sa stidnim osmehom gledali u Mohanđija, rekavši da se po prvi put susreću sa Indijcem. Jelena i Mohanđi su spontano uzeli rekete i igrali tenis sa decom.
Novak je bio prisutan preko svoje lepše polovine Jelene, a Vlade nam se, zbog gore pomenutih komplikacija, pridružio tek nakon što su predstavnici medija napustili školu. Dečica su ga uporno čekala sa košarkaškim loptama
Zavladalo je veliko uzbuđenje. Direkt iz auta, Vlade je došao među dečicu i učio ih dvokorak, smečing i sl. Mališani su se otimali koga će prvo Vlade dići u vazduh da bi smečirali.
Njihovoj sreći nije bilo kraja. Svi smo znali koliko im je ovakva pažnja značila. Lepota ovakvih prizora mami suze u sekundi…
Zaista je bilo predivno svedočiti toj radosti. Svi smo se prelepo družili, popričali sa roditeljima nekih od dece, sa nekoliko građana Velike Hoče koji su se tu zatekli, učiteljima i direktorom škole. Bila je velika čast podeliti ljubav i radost sa ljudima koji su svesno i hrabro izabrali ostati na Kosovu, bez obzira na mnogobrojne, svakodnevne izazove.
Jedna divna žena nam je poklonila priveske za Kosovskim božurima, retkim cvetom za koji se veruje da je izrastao iz zemlje poškropljene krvlju poginulih junaka..
Što se samih manastira tiče i njihove svete energije, mogla bih napisati romane.. Ovim putem bih htela istaći par momenata kada sam bila naročito duboko dirnuta.
MOHANĐI I PRAVOSLAVNI MANASTIRI
Kao prvo, bilo mi je skroz posebno to što je Mohanđi svesrdno učestvovao u ovom hodočašću, pomno pratio i osećao energije, učio o istoriji manastira, iako ne pripada hrišćanskoj veri i tradiciji. Svo vreme sam uglom oka pratila njegove reakcije i momente kada bi se sa izrazom dubokog poštovanja i prepoznavanja zagledao u neku fresku ili detalj u okviru manastira, sa svog nivoa svesti videvši ko zna šta.
Mohanđi svakako duboko poštuje sve verske tradicije, i uvek slavi jedinstvo u različitosti, tu zlatnu nit koja nas sve ujedinjuje, bez obzira na sve nametnute okvire.
Momenat monetarne donacije manastirima, zajedno sa Divac i Đoković fondacijama, je bio važan za sve nas. Od srca smo podržali sve ono što ovi drevni manastiri jesu i predstavljaju. Želim ovo istaći zato što su do nas doprli i određeni derogativni komentari ljudi koji usled sopstvenih predrasuda i suženih okvira ne mogu prepoznati čiste namere i svesrdnost sa kojom je Mohanđi (kao i svi mi) učestvovao u ovom posebnom hodočašću.
Ovim putem želim istaći da drevni pravoslavni manastiri i svetinje na Kosovu zaslužuju pažnju, ljubav i poštovanje svih nas, bez obzira na našu versku ili bilo koju drugu pripadnost.
Takođe želim istaći da Mohanđi po rođenju pripada hinduističkom načinu života, te da ortodoksniji među njegovim sunarodnicima ne bi bili oduševljeni što Mohanđi posećuje i vrednuje manastire drugih vera. Iz toga se vidi da on to zasigurno ne radi zarad slave, novca ili bilo kojih drugih merljivih benefita. Naprotiv, Mohanđi iskreno vrednuje sve lokacije od istorijskog i duhovnog značaja, a sa balkanskim regionom oseća posebnu povezanost, ne samo zbog našeg braka, nego i inače.
Mohanđi takođe ima duboko poštovanje prema svetim učenjima Isusa Hrista, majstorstvu uma i veličini i snazi duha koju je iskazao za sva vremena.
SAMADHI I MOŠTI SVETACA
Mohanđi uvek iskazuje iskreno i duboko poštovanje prema svim majstorima, svecima, avatarima svih vera i tradicija. Pre dve godine, pre no što su Kovid restrikcije započele, zajedno sa divnom grupom ljudi u okviru Peace Pledge hodočašća, posetili smo hram sa moštima sufi sveca Hazrat Inayat Khan-a u Delhiju.
U Indiji se takva mesta zovu Samadhi grobnice svetaca, dok sufi vernici to nazivaju Dargha – različita imena za isti fenomen.
Često sa Mohanđijem u Indiji posećujem samadhi velikog majstora i avatara Širdi Sai Babe. Takva mesta su mnogo više od istorijskih građevina – ona su živa, blagoslovljena svetim PRISUSTVOM, satkana od neizmerne milosti, koja dovodi do unutrašnje transformacije.
Sveci ne umiru poput drugih ljudi – to nam je Mohanđi više puta pojašnjavao. U momentu izlaska iz tela oni se jednostavno prošire u svesti, jer su to stanje svesti već ostvarili u sebi, postavši savršena, kompaktna jedinica svesti – bez strahova, fragmenata, raštrkanog uma, identifikacije sa egom. Zato je za njih smrt samo prelaz u to prošireno stanje svesti, a njihove mošti ostaju kao živi podsetnik da je to stanje svesti dokučivo svima nama…
Sve u svemu, imala sam blagoslov posetiti preko 20 samadhi mesta u svetu, no ovo je bio prvi put da sam imala priliku podeliti jedno takvo iskustvo sa Mohanđijem u svojoj zemlji, sa moštima sveca iz sopstvene tradicije.
Njegova ruka pred mojim očima, sveto prisustvo koje prevazilazi granice života i smrti, stakleni pokrov koji je otklonjen da bismo mogli udahnuti svetu aromu moštiju – sve to je bilo iznenadno i gotovo nestvarno.
Nemam reči koliko je bio poseban i dubok sam taj momenat poklona moštima Sv. Stefana Dečanskog, u meni omiljenom manastiru Visoki Dečani, sa moćnim bratstvom monaha koje je najveće u celoj srpskoj pravoslavnoj crkvi.
(Mala digresija – u momentu sam se prisetila neopisivog iskustva iz 2000. godine kada sam sa dragim Ocem Petrom Ulemekom, posetila Visoke Dečane, prisustvovala svetoj liturgiji i anđeoski prelepom pojanju monaha. U momentu sam izgubila dah kada su svi monasi pogledali ka gore, potpuno hristoliki u svojoj lepoti, kada se spustila svetlost, a veliki luster sam od sebe krenuo da se ljulja.
Nikada to neću zaboraviti – tu čistotu, tu svetost! Da ne pominjem samu izuzetnost monaha – otac Sava Janjić (koji je sada, kako saznajem, iguman) koji govori 9 jezika, a toliko skroman – prosto čovek ne može a da se ne ponosi…
Slučajno sam naišla na ovu objavu na Internetu, saznavši da se to već mnogo puta desilo u ovom svetom manastiru: https://www.republika.rs/vesti/drustvo/36391/video-neverovatan-snimak-iz-visokih-decana-neobjasnjiva-sila-pomera-lustere-manastira )
Poznato je da mošti Sv. Stefana Dečanskog imaju isceljujuće, čudotvorne moći, te da je on bio oslepljen, 10 godina proveo slep, a vid mu je vraćen božanskom milošću – nakon molitve Sv. Nikolaju Čudotvorcu. Ubrzo posle toga je krunisan kraljem. Visoke Dečane je podigao za samo osam godina i eto posle 800 godina ovaj moćni manastir stoji kao simbol vere i svetlosti za sve koji odvoje vreme da osete tu svetu energiju, da se dive svetim moštima i prelepim ikonama kojima su oslikani svi zidovi.
Tokom poklona svetim moštima, u meni se odjednom pokrenula poplava suza koju nisam mogla kontrolisati – osećaj velikog ganuća, svete povezanosti sa precima, sa njihovom hrabrošću i požrtvovanošću… Što je zanimljivo, suze su preplavile i Mohanđijevog ličnog asistenta Kristofera koji nema veze sa pravoslavljem. Svi smo bili ganuti i očarani energijom Visokih Dečana.
Ovakve posebne, svete energije bi svako trebao moći doživeti, bez obzira kojoj religiji pripada ili ne pripada. Suština je mnogo dublja od forme i suština se prepoznaje na razini svesti, ne samo ega, uma i emocija.
JEDINSTVO U RAZLIČITOSTI
Takođe bih želela istaći da suština pravoslavlja i suština drevnih vedskih učenja Sanatana Darme (bazičnih postulata postojanja) imaju mnoge tačke preklapanja, mnoge zajedničke imenioce i sličnosti (a da sličnosti na nivou našeg i Sanksrit jezika ni ne pominjemo). Primer je drevni običaj slavljenja slave, tj. poštovanje jednog sveca zaštitnika kroz mnoge generacije. Ovo je mnogo moćan princip, ogromna zaštita i blagoslov. U Indiji se to zove Kul Devata, zaštitnik porodice kroz vekove.
Ono što je specifično za Sanatana Darmu (koju su Britanci tokom kolonizacije Indije nazvali hinduizmom, a dubinu i kompleksnost drevnih učenja suzili u okvire religije) jeste da nikada u svojoj istoriji nisu nikog osvajali niti nasilno preobraćali u svoju veru. Po tome je Indija istinski posebna. Ne samo da nikada nisu osvajali, rušili, palili, mučili, preobraćali druge u svoju veru, nego su uvek jednostavno prihvatali one koji svojom slobodnom voljom žele pratiti put pravičnosti, jer se na takvom putu prepoznaju, uvek ističući važnost poštovanja svojih predaka jer smo na suptilnom nivou duboko povezani sa njima, te sa svojim dobrim delima pomažemo i njima.
Takođe, uvek su se vodili nenasiljem kao primarnim pravilom i verovali u inherentno jedinstvo u raznolikosti. Taj duh volim, poštujem i svedočim u Mohanđiju i upravo je sa takvim stavom i došao na Kosovo da oda poštovanje našim svetinjama.
JASNOĆA I BEZUSLOVNOST
Mohanđi se rukovodi principom svetlosti svesti kojom obasjava živote ljudi na krajnje nesebičan i bezuslovan način, bez da ikada tvrdi da je njegov put jedini najbolji. Njegov put je duhovni put prihvatanja, poštovanja, jedinstva i nenasilja, put na kome čovek služi sopstvenim primerom.
Na ovom hodočašću Mohanđi je koračao sa nama, podelio sa nama jedan sasvim novi nivo jasnoće, više svrhe i poštovanja prema sopstvenim precima. Neki od naših prijatelja koji potiču iz ateističkih porodica su po prvi put osetili duboku i iskonsku povezanost sa duhom predaka, sa vrednostima koje su živeli i za koje su hrabro ginuli. Tokom ovog hodočašća, duboko u srcu povezali smo se sa našim korenima, sa kolektivnom dušom predaka, junaštvom, neustrašivošću, verom, poštenju i nesebičnosti naših predaka.
Stoga, kada neko prigovara što indijski duhovni učitelj posećuje pravoslavne manastire na Kosovu, želela bih takve pojedince podsetiti na činjenicu da je samo na teritoriji Kosova preko 150 pravoslavnih crkava i manastira sistematski rušeno i uništavano, dok su i postojeće svetinje i dalje u opasnosti i stoga pod zaštitom KFOR-a. Umesto da se kritikuje neko ko nam se pridružio u hodočašću, rizikujući sopstvenu reputaciju, svesno dajući doprinos svojim prisustvom, pozitivnom energijom i novčanim sredstvima, bilo bi mudro iskoristiti ovu priliku da se svi još više udružimo kako bismo zaštitili naše svetinje, baštinu i tradicionalne vrednosti koje naši manastiri na Kosovu i Metohiji predstavljaju.
MOĆ JE U SRCU
Volela bih da što više ljudi iz Srbije i sveta ode na Kosovo da doživi ove lepote.
Ljudi koje smo sreli na Kosovu su bili zaista predivni. Jedan vodič, koji je takođe i profesor istorije, podelio je sa nama detalje o boju na Kosovu koje sam prvi put čula.
Rekao je da je dva dana pred bitku umro čovek koji je decenijama bio glavni vojni strateg srpske vojske, čovek koji je poznavao sve trikove i vojne strategije turske vojske i koji bi naše vojskovođe mudro savetovao šta i u kom momentu učiniti. Njega više nije bilo, dan pred bitku je pala kiša i kopita konjice su na mestima propadala u blato (dok bi se Turci uvek pozicionirali na brdu), bili su mnogobrojniji, i pored svega toga su svesnim izborom neustrašivo išli u boj. Prolazeći pored Gazimestana, srce je krenulo da kuca sve brže. Samo da čovek oči zatvori i pomoli se za sve te duše koje su se hrabro žrtvovale za sve nas.
Na povratku smo takođe obišli i Dom kulture Gračanica i bili zaista ganuti šarolikim aktivnostima ove institucije, koja se na jedan inspirisan i proaktivan način zalaže za očuvanje srpske kulturne baštine na ovom području. Predivne slike umetnika, pozorišni, folklorni i drugi nastupi koje sprovode i promovišu – lepota kulturne baštine i dubokih vrednosti koje žive u srcu, OPSTAJE bez obzira na sve. To je istorija dokazala, a imamo i savremeni primer Tibeta.
SVEDOČANSTVA
Petra F., divna devojka iz Hrvatske i volonter Mohanđi Udruženja je prelepo iskazala što je osetila tokom hodočašća:
“Ova mjesta su dom Božji. Voljela bih kad bi sav narod koji živi na tim područjima osjetio mir, blagostanje i ljubav koja se širi iz ovih centara moći. Molit ću se da se cijela ta regija izdigne iznad svih podjela i povijesti, jedino tako istinski mir može zavladati. Neka se sva vrata svih crkvi, manastira i džamija otvore za sve one koji istinski tragaju za Bogom.”
Jelena R. je takođe prelepo iskazala svoj duboki doživljaj hodočašća:
„Rođena sam u popovskoj porodici, ali od malena imam konfliktan odnos sa religijom, pun prkosa, ljutnje i bijesa. Iz tih razloga sam prihvatila ateizam, kao svoje opredjeljenje i uvjerenje – do mojih tridesetih, kada sam duhovnosti počela da se približavam na drugi način.
I na ovaj put sam krenula vrlo ravnodušna prema Kosovu i svemu što ono simbolizuje, za moj narod.
Krenula sam da bih bila u blizini Mohanđija i zbog poziva koji sam telepatski dobila od njega. Potpuno bez očekivanja!
No to što sam tamo vidjela i osjetila je sve bilo tako jako i duboko i za moja čula i za moj unutrašnji svijet. Vidjela sam, da je mit o Kosovu matrica, program, koji je utkan u bit mog naroda i da je taj mit odredio mnogo toga što je slijedilo, vjekovima koji dolaze. Do danas…
Vidjela sam svoje pretke, različitih doba, koje su nosili tu ideju nepokornosti, stradanja do samouništenja, kroz izazove koji su razna vremena donosila. A bilo ih je mnogo… i previše, za jedan mali narod.
I taj mit nam je, djelimično odredio karakter i ponašanje.
Meni se na ovom hodočašću desilo odvezivanje od tog programa i povezivanje sa Kosovom i svim što ono predstavlja, na jedan drugaciji način. Način koji ima mnogo više fleksibilnosti, prihvatanja, posmatranja stvari sa jedne više ravni.
Beskrajno sam zahvalna što sam imala šansu da se poklonim svim tim precima, da se „pomirim“ sa pravoslavljem, da se sretnem sa jednom toliko kreativnom stranom svog naroda, sa ljudima čija vjera čini nemoguće, da opstaju u onom okruženju… Da osjetim šta znači: Kosovo je srce Srbije!
Osjetim i pustim! Jer sve je moguće…ali srcem, ne oružjem. Kao oni monasi i monahinje koji opstaju samo srcem i vjerom!
I prvi put sam u autobusu glasno zapjevala i osjetila riječi pjesme: gde god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo!
Hvala Mohanđ, na svim uvidima i što mi pomažeš da život gledam iz neke druge perspektive. Hvala Ani, Vladu, Devi, Jeleni, svim organizatorima, koji ste imali viziju, hrabrost i odlučnost…jer ovaj put nema cijenu!”
HUMANOST KAO NAJMOĆNIJA RELIGIJA
Zašto Mohanđi kaže da je humanost najmoćnija religija – tokom boravka na Kosovu, održao je predivan govor tokom koga se osetila posebna, sveta energija. Pomenuo je Hristovu svetu besedu na gori, sa posebnim osvrtom na so:
“Ukus soli je esencija soli. Ako mi kao ljudi izgubimo svoju ljudskost, šta nam preostaje?
Vi ste so Zemlje. Vi ste ta ljudska bića koja su istinska aroma majke Zemlje. Ako so izgubi svoj ukus, svoju aromu, kako ju možemo povratiti? Na razini svakog od nas kao individue, potrebno je obnoviti nadu, ljubav i pravičnost, i to tako što svesno biramo da živimo te vrednosti.
Puke reči nisu dovoljne. Osećanja su moćnija, ali su duboka iskustva najuzvišenija. Što više počnete osećati, više ćete iskusiti život i doživeti život. Svako od nas treba da krene od sebe kako bismo obnovili ljudskost, kako bismo povratili humanost. Jer ako potpuno izgubimo svoju humanost, ostaćemo smoždeni pod stopalima vremena.“
Hvala vam dragi prijatelji na vremenu koje ste utrošili čitajući ovaj blog. Nadam se da je oplemenio vaš unutrašnji prostor i da su, bar jednog momenta, zatitrale strune istine i bezuslovnosti ljubavi u srcu.
Na povratku sa Kosova, nakon duge vožnje do Beograda, osvežio nas kratki susret sa legendom tenisa, broj 1 reketom sveta i ponosom cele Srbije – Novakom Djokovićem. Došao je da dočeka svoju suprugu Jelenu. Do sada nismo imali priliku da se upoznamo sa Novakom, iako smo se nekoliko puta mimoilazili.
Ne kaže se bez razloga da su oči ogledalo duše. Sjaj u očima Novaka Djokovića mi je rekao sve. Imam izuzetno poštovanje prema Novaku i Jeleni – nije lako biti do te mere izložen u medijima, raznoraznim mišljenjima i kritikama, ogromnim očekivanjima, a u isto vreme živeti svoju istinu i svesrdno, bezuslovno davati svoj doprinos društvu. Novakov razgovor sa Mohanđijem je trajao kratko, ali se, kao i sa Jelenom, osetilo jasno prepoznavanje i nepotrebnost za uvodnim pričama – direkt u suštinu :-).
S ljubavlju,
Devi Mohan
Tekst preuzet sa Devi Mohan Blog na srpskom